Samo da znate, deco, na ulasku u ovu rukovet pesama kao neodvojivi deo imena, Čika Mija, Miodraga Radomirovića, stoji bogata životna i pesnička biografija ozidana od ljubavnih medaljona, rodoljubive, dečije i pevane poezije, pa sve do proze i novinskih reportaža, ali i, od gotovo nemoguće i nestvarne uloge ambasadora svesrpskog saborovanja u kulturi Kosovske Mitrovice i šire. U njoj pored zasluženih nagrada i priznanja, blistaju najlepši i neizbrisivi biseri detinjstva pretočeni u stihove, gde ništa nije potisnuto od onog što neizostavno čini magični deo njegovog svetlećeg bića. To je najverovatnije razlog da se u, ne tako retkim časovima ozarenja, u njemu budi veliko dete, javljajući se izvanredno uspelom, sada već šestom zbirkom pesama dečačke iskričavosti, radosti življenja i prozirno čiste osećajnosti. Tako će, u pesmi „Čovek je veliko dete,“ najaviti, a potom poentom i krunisati svoje, gotovo posvećeno, spoznanje vaskolikog dječijeg društva: “Ja samo toliko, šta sam tu kriv,/ ko ne zna uči se dok je živ,/ jasno je tebi, pametni svete,/ čovek je samo veliko dete.“
Teško je, verujte na reč, odabrati pesme za predstavaljanje u ovom kratkom osvrtu, kada se pesme kao i Vi, deco, guraju i dižu dva prsta, kao da su školi, u neskrivenoj želji da ih odaberem i izložim pred Vaše oči.
Čika Mijine pesme, dakle, otvaraju čarobne dveri detinjstva, kao dubinsko uživljavanje u poetsko biće večno dečijeg sveta, uprkos sivilu betona koje vas okružuje, uprkos zagušenom životu internet-igricama, sukoba i nesporazuma sa drugarima i odraslim. Naš i vaš još uvek neodrasli drugar – pesnik, već prvom pesmom „Sloboda,“ pruža toplu roditeljsku ruku i poručuje koliko vašoj nezlobnoj i čistoj dečijoj duši, toliko i odraslima, ali i onima koji misle da su odrasli, sa uverenjem da ove pesme nisu namenjene samo deci, već i onima koji su sačuvali iskricu deteta koja u njima živi:
Zato, od žice svilu,
od kaveza kuće bez ključa
na sve strane pravite
slobodu u obliku srca.“
Tako se u pesmi ovozemaljski sumorni prostori susreću sa prostorima Vaše jave oličene u slobodi „u obliku srca.“
Čika Mija ima izvanredno razvijen osjećaj za vaše očaravajuće trenutke, za „živu“ predmetnost stvari koje se uzdižu do nivoa simboličnosti, uostalom kao i u celom začaranom svetu ovog buketa stihova koje prinosi Vama na dar, ne oslanjajući se na iskustveno saznanje odraslog čovjeka, već na maštovitu slutnju da cipele pored toga što „hodaju“ i „razgovaraju,“ žive“ u nadi da se par novih u cipelarnici, njihovoj gazdarici neće ugoditi.
Samo da znate, draga, dobra i nestašna deco, pojedini pesnici, baš kao i Vi mogu biti začarani životinjskim i biljnim bajkovitim svetom nadrastajući uobičajeno doživljenu sliku šume, kao u pesmi „Šumska družina“, gde nam se poslovičnim kljucanjem „poštara detlića“ otvara neki „oblik drugarskog otpora“ izazvana njegovom radoznalošću koja će doživeti fijasko. Al’ ako ne znate šta znači reč „fijasko“ sada će vam se stihovima reći:
“Puče kljun k’o slamka tanka
i nastade tad igranka,
svi u šumi kolo vode,
ranjen poštar kući ode.“
Pored pesnički oživljenog zoo-vrta koji Vam se otvara preteranom dječijom radoznalošću, u šumsko kolo će te se uhvatiti svi Vi u liku veverice, malog mrava, kosa, laste, goluba i medveda praveći lirski nezaboravne medaljone, kao što priliči vascelom čovečjem svetu koji zemljom hodi, a nebesima leti, baš kao i Vi što letite na krilima mašte. Tom lirskom sazvežđu pesnik će priključiti venac od cveća u pesmi „Cvetna bašta“, koja u prvom delu postoji kao zanosni rajski vrt.
Da bismo odslikali navedene reči zadržaćemo se, makar tren, nagnuti nad cvetnim slikama: “Zelenkada, bela rada,/ lepi Jova, lala nova,/ georgina – cura fina,/ kadifa i zumbul plavi/ ružica i ljubičica…/ Da njih nije da mirišu,/ da nad njime pčele lete,/ da za svadbe od njih prave/ buketiće i bukete,/ rodilo se ne bi dete.“
Pesme „Cvetna bašta“ i „Čovek je veliko dete,“ mogle bi biti prepoznatljive kao najlepše Čika Mijine pesme. Već prvim stihovima uvode nas u opčaravajući cvetnu sliku šarolikog sveta, koji može biti i tipično Vaš, razgrajano veseo. Naslov ove „bašte,“ kao i „čovek je veliko dete,“ mogli bi biti i naziv ovog buketa pesama „medonosnih dana detinjstva“. A toplina koja između Vas i Pesnika struji potvrđuje se cvetnomirisnom promenadom velikog Pesnikovog srca, diveći se svetu Vašem, svetu malih, a velikih ljudi, gde ostati veliko dete jeste koliko velika čast, toliko i velika obaveza…
Očovečenjem životinjskog sveta, ostvario je svet neverovatnih podsećanja na trenutke kada se ukidaju razlike između dece i odraslih ljudi i životinja. U tim pesmama susreće se često vrlo nestvaran spoj humora i tuge, gotovo romantično maštolike zanesenosti, ali i realnosti odraslog sveta.
Ne čini li vam se, nezavisno od toga jeste li tek pošli u školu, ili ste duboko zašli u „godine odraslih“, da dragi i nezaboravljeni svet detinjstva nepovratno nestaje, i da ga činom pevanja pesnik Čika Mija Radomirović i njegova pesnička sabraća čuvaju od „rđe“ vremena.
Neke duge pesme, ne samo zbog dužine, već i zbog toplo raspričanih sadržaja mogli bi, uz pojačanu lirsku intonaciju, svrstati u poeme, kao što su: „Moj drugar Bole“, “Godišnja doba“, „Ulica mi familija“.
Na kraju, pored motivski pozitivnih karakteristika njegove poezije okrenute deci, moramo istaći i posebnu ritmičku i melodijsku razigranost i neverovatnu lakoću izraza koju sretamo u gotovo svim njegovim pesmama za decu od sedam do sedamdeset i sedam godina.
Samo da znate, deco, postojanje poetske raznovrsnosti na nivou duhovitosti i iskričavog humora u Čika Mijinoj zbirci susrećemo nešto neobjašnjivo što djeluje tako nestvarno, ali vidljivo samo kod „rođenih pesnika,“
Zato, dragi moji, radujte se, stiže vam u pohode čika Mijin pregršt novih lirskih medaljona, koje Vam, s radošću preporučuje i Vaš Čika Toša.“
U Podgorici, novembra 2019.